cutnja

Negde na belom paperjastom papiru od oblaka ispisana je bojom krvi jedna bajka o istini,o iskrenoj ljubavi...napisana je i sakrivena najlepsim nitima paukove mreze,ta mreza je zlatna...Bajka je o velikoj ljubavi sakrivenoj od pogleda,sakrivena od ljudi,sakrivena u snovima...Oni se vole iskreno,pripadaju jedno drugom,njihove duse su spojene...vole se uprkos svemu...kradu svaki sekund za sebe za ljubav...kada su zajedno,vreme stane i postoje samo oni...znaju da je to savremena bajka koja se nece zavrsiti sa onim do kraja zivota...jer oni su osudjeni na ljubav do kraja zivota...

 

Zelim ti reci zao mi je,zao sto nocas neces biti tu sto nikad neces biti tu...Sto si njen,a ja njegova...sto smo se sreli u pogresno vreme,ali nije zao mi je samo ako propustimo priliku da budemo srecni bar u sekundamaa beskraja....

Nebo...visoko,duboko,daleko...gde je ta zvezda,visoko u sredini neba,u dubini plavetnila carobnog beskraja...sakrila se,sigurno se stidi,sakriva se iza oblaka cista,iskrena,u punom svom sjaju...Odvazna je i gorda i tom svojom uzviscenoscu rusi zidove,probija brane...i onda veliki tras i veliki prasak...i najaci padaju...

U tisini ove veceri krijem se od istine...bezim od nepodnosljive kolotecine svakodnevnice,od praznih reci od same sebe...a pre svega od tebe...kada me zazelis sklopi oci,ozivi one mrvice nase srece,ozivi nase zrnevlje pescanog sata...ozivi umrle snove...Gledem se u ogledalo to nisam ja,to je neka druga...to je neka bez duse,jer moja dusa si ti...to je neka bez srca jer moje si odneo ti,to je neka bez ljubavi jer tebe voleti nesme...oblacim crninu...sahranjujem sebe...odlazim u sivu zonu realnosti...JEDAN SAN UMIRE NOCAS...ostaje senka...ostaje trag...bol...ostaje iluzija...

Neka cudna tisina...toliko tiha tisina da cujem sopstvene otkucaje srca...neosetim nista...tisina i u meni...pogled uspravan,odlutao negde u daljinu...u prazno.Sa njim odlutale i misli...kao da nerazmisljam samo gledam,a o cemu bi i razmisljala,o proslosti pa ona je prosla,o buducnosti pa ona je ILUZIJA,o sadasnjosti...pocinjem da se smejem...SADASNJOST jednako IRONIJA ...muk brzo sam ugusila osmeh da neremetim ovu svetu tisinu...uspravljam pogled i nestajem u praznini svojih misli...u daljini svog pogleda...stapam se sa tisinom svog srca...

Sama u tisini noci...moje drugarice zvezde i ja...osluskujem tisinu...ta ista tisina pokriva i tebe...Suza klizi niz obraz,vrela je...pece...pece do neizdrzivosti,do iznemoglosti.Nisi tu,ali zahvalna sam Bogu sto postojis,zahvalna sam Bogu sto nas pokriva ista tisina,sto nas sakriva ista tama,sto nas cuva isti mesec,slusaju iste zvezde...Pokusavam da prodrem u dubinu noci,da vidim kroz nju,ali mrak je suvise gust,ne vidi se kroz njega,samo mogu da te zamislim...sklapam oci vidim te,polako te osetim i pokusavam da zaspim sa sapatom hvala ti sto spavamo pod istim nebom... 

 

Sama u tisini noci...moje drugarice zvezde i ja...osluskujem tisinu...ta ista tisina pokriva i tebe...Suza klizi niz obraz,vrela je...pece...pece do neizdrzivosti,do iznemoglosti.Nisi tu,ali zahvalna sam Bogu sto postojis,zahvalna sam Bogu sto nas pokriva ista tisina,sto nas sakriva ista tama,sto nas cuva isti mesec,slusaju iste zvezde...Pokusavam da prodrem u dubinu noci,da vidim kroz nju,ali mrak je suvise gust,ne vidi se kroz njega,samo mogu da te zamislim...sklapam oci vidim te,polako te osetim i pokusavam da zaspim sa sapatom hvala ti sto spavamo pod istim nebom... 

 

 

 

Skazaljke sata se pomeraju...lagano idu u krug...cuju se njihovi koraci...kuckaju tiho i ujednaceno...moje disanje se sjedinjuje sa njihovim koracima...zatvaram oci u gubim se u koracima te tri tanke linije,koje mere vreme...Osluskujem kako kucaju,i nisam vise sigurna da li to kuckju kazaljke...ili moje srce...sve se nekako stopilo i ujednacilo...sve je jednako...neki mir u kovitlacu nevremena...tj. ovog teskog i cudnog vremena...a ipak da li je vreme problem ili mi...Dan je uvek trajao 24h...minut 60 sekundi...isto kao i danas...ZNACI NIJE SE VREME PROMENILO,PROMENILI SMO SE MI!!!Nase zelje,nase vidjenje zivota...to se promenilo,a vreme se stopilo sa nama...razmislja kao i mi,slusa nas i slepo sledi...a mi se izgubili negde izmedju dana i noci...u nekom suncanom jutru...ZAGRLJENI I VOLJENI smesni drugima,ali verni i dosledni sebi...iako je prosla decenija moje srce je slobodno...moje srce kuca i stapa se sa koracima naseg sata...SAMO NASEG...

Zivot pise cudne price,cesto budemo uloge...postavi nam zamku u koju lako upadnemo,zanese nas momenat,ponese nas trenutak...i sta onda...ostane praznina,rupa,rana,oziljak..

Ranjena sam sama sam kriva...u meni je oluja,usunjao se nemir,srce mi je pogodjeno strelom,ubola me zaoka otrova i sada u meni taj otrov razara dusu izgubila sam je poklonila sam je djavolu.Placem moje su suze krvave Pokusavaju da okupaju dusu,da okaju grehe ali uzalud...protiv sebe se ne moze postoji nesto sto te podseti da je nesto sa razlogom pocelo i protiv tvoje volje,protiv tebe,ali je tu u tebi tako stvarno tako cvrsto,nezaobilazno,jako...pustilo je korenje...ne mogu da zivim bez tog greha...i to je ono sto najvise pece...boli...

Svi u zivotu imamo put na koji smo krenuli...mozda smo pogresno izabrali,mozda smo pogresno odlucili,ali to su nasi izbori...mi smo sami zeleli da tako bude,doneli smo odluku...i moramo da se nosimo sa teretom te odluke...svako od nas nosi svoj krst koji je tezak,tezak je onoliko koliko smo mi slabi...koliko se prepustimo da tonemo sa kamenom koji smo sami sebi vezali...

Moj krst je tezak,ali me nece slomiti,moj kamen me davi,ali me nece potopiti...u mom mraku pojavila se svetlost...jedan osmeh u moru tuge...jedna kasicica secera u brdu cemera i gorcine...ja sam jaka,ja sam stena...JA SAM ZENA,ZENA KOJA VOLI...KOJA JE ZALJUBLJENA...JA SAM ZENA KOJA MOZE SVE...

 

Istina...teska rec...ostra pravedna...postoji li istina?Sta je ona ustvari...prazna besmislena...svi se pozivaju na nju,a prevodi je ko kako hoce...tumaci je onako kako ko hoce...svi smo adokvati,svako svoju prica istinu i svi smo sudije tumacimo je onako kako mi hocemo...sudimo sebi,sudimo drugima...imamo li pravo...priznajemo li istinu...ne nekada ni sami sebi...plasimo se,plasimo se osude...ne zelimo da nosimo greh...i zato lazemo sami sebe ubedjujuci se da je to istina,da tako treba da zivimo...mucimo se ali tako nam niko ne sudi...tako ne sudimo ni mi sami sebi...prividno mirni bez srca...bez duse jer tako treba...jer je to istina...to je necija istina...,a mi,mi smo senka necijeg lica,maska...mi smo uloga...statista,u necijoj reziji,u necijem filmu...glumimo...nosimo teret glavnog glumca srece i sporednog tuge...i tako na smenu nize se scena za scenom...do samog kraja...do smrti...

Beskraj...lutaju misli...dusa lebdi sama...sibaju je vetrovi...nosi je reka,bujica,nevreme ...teske su misli usamljene duse napustene,najteze je kada si pored nekog sam,kada lutas po bezdanu,kada trazis,a neznas sta kada izgoris u besmislenoj ljubavi,u jakoj zelji...kada se pozar pretvori u gar koja tinja...koji ti izgara dusu...opekotine te muce,oziljci su duboki...Sama dusa,telo prazno i da ga sibas neoseti jer dusa je daleko luta pustinjom koju je zahvatila oluja...svaki poljubac,svaki zagrljaj guraju dusu u jos veci ponor...njen mir je daleko,ona je sama,slomljena,izgubljena u mraku,u pustinskoj oluji...ona je zedna,zedna prave ljubavi,velike neznosti...okovana je,razapeta na krstu obaveze...cezne,zeli,sanja...

Kap,kap...samo se cuju kapljice...samo se cuje kisa...pada ujednaceno sitno...sipi...Pokusava da ispere prljavstinu ovog grada...da ukloni greh ovih ulica...ali...
Nebo place nad ovim gradom sve je izgubilo sjaj,izgubilo vrednost...nema vise istine medju ljudima...nema vise ljubavi...sve polako izumire...NESTAJE...niko vise nikog ne ceni...ili ceni...CENU MERI NOVCEM...SVE SE KUPUJE...duse su nam prodane...novac je posato jedina vrednost...SVE DRUGO JE NISTA...
Prolazi sve, moje misli beze i rasplinjuju se u zvucima kise moj priguseni vrisak mesa se sa jecajem neba...gde sve ovo vodi?ima li smisla?ima li nade?Osluskujem ali kisa cuti i samo se cuje kap,kap,kap...

Sakri me nocas negde ispod jasttuka...pruzi ruku u pravcu zvezda...pokazi na najlepsu,ta zvezda bice moj pogled u daljini posmatracu te kroz oblak,sakricu te i pokriti mesecinom,ujutru cu te umiti rosom okupati suncem,i cekati...cekacu te na stazi,na imaginarnoj liniji sna...sanjaj me nocas,sanjaj nas...sakri nas u san jer samobtu postojimo...

Sanjacu te nocas,sanjacu nas...jedino sto imamo je san...neodsanjani san,neispricanu pricu,neostvarenu zelju...necu reci nikad,jer nikad ne reci nikad...recicu samo mozda nekad...mozda negde...u nekom lepsem sutra...a do tada me samo sanjaj,do tada cu te samo sanjati...